Crno vino i njegov religijski karakter bili su poznati starim narodima još u davnoj prošlosti. Najbolji primer je nadolazeći dan Svetog Trifuna kojeg slave pravoslavni vernici 14. februara, a smatra se zaštitnikom vinogradara i poljskih radova. Na ovaj dan je običaj da se u vinogradu oreže barem jedan čokot vinove loze i zalije vinom.
Vino je oduvek bilo važan artikal u poljoprivredi i trgovini, naročito u južnim i istočnim delovima starog sveta. U rimskom carstvu trgovina vinom je bila veoma razgranata. To se najbolje može videti iz primera da u jugozapadnom delu grada Rima, uz reku Tibar, još postoji brežuljak Monte Testaco. On je visok preko 40 m, sa obimom preko 800 m, a nastao je od razbijenih amfora u kojima su Rimljani čuvali i prevozili vino. Sama Italija je bila toliko bogata vinovom lozom i vinogradima, da je ono negde bilo jeftinije od vode.
U Germaniju i naše krajeve vino je stiglo tek u 3. veku nove ere, jer je bilo važan rimski izvozni artikal, pa Rimljani nisu želeli konkurenciju. Da se u severnim pokrajinama podižu vinogradi dozvolio je tek rimski car Prob (276 – 282), Panonac po rođenju. Što se tiče kvaliteta vina, dugo je trebalo Severnjacima da postignu ono što je Rimljanima bila uobičajena vekovna praksa.
Drevni Grci su spravljali vino mnogo pre Rimljana. Pre nego što su nastala burad i amfore, vino su nosili u mehovima od ovčije i jareće kože, na kojima su šavovi bili osigurani tako što su lepljeni borovom smolom. Na ovaj miris su bili toliko naviknuti da su vinu dodavali smolu i kad su počeli da ga drže u buradima. Zanimljivo je da to rade i danas. Grčka vina moraju malo da mirišu na borovu smolu, što im daje poseban šmek.
Crno vino i njegov začaj u kultnim obredima
Osim komercijalne upotrebe, vino je oduvek imalo značajnu ulogu u religiji i kultu, a prvenstveno crno vino. Vino se najčešće izlivalo kao žrtva, što se i danas čini, najčešće u mrtvačkom kultu. Kod starih naroda postojalo je verovanje da je vino postalo od krvi olimpijskih bogova, pa stoga i danas ono je simbol krvi koja se prinosi na žrtvu.
Vino, crno i nerazblaženo, daje se dušama mrtvih bez obzira da li ga je pokojnik ikada pio. Očigledno ono ima drugačiji značaj od jela i ostalih ponuda, pa je jasno da je crno vino surogat za krv. Vino se ostavlja pored mesta na kome je pokojnik izdahnuo, a prilikom pogreba njime se pokojnik preliva i polaže u grob. O Zadušnicama se grob takođe preliva sa vinom. Crno vino od koga se pre pijenja po koja kap namerno prospe na zemlju, takođe je namenjeo mrtvom za spas čije se duše vino ispija.
O najvećim pravoslavnim praznicima, na Krsno ime i Badnje veče, centralni domaći obred je prinošenje žrtve u vinu.
Crno vino i njegova religijska simbolika
Postojalo je jedno važno verovanje u davnim vremenima, a to je da se čovek pijenjem vina sjedinjuje sa bogovima. Ovo verovanje traje i do novijih vremena. Još jedan drevni običaj sačuvan je do danas, a to je pijenje vina pri sklapanju saveza. Ni danas se nikakav mir ne sklapa bez čaše vina, a ni bilo kakav ugovor, poslovni ili državni. Isus Hristos je obnovio verovanje da se savez između Boga i ljudi uspostavlja preko vina, koje je zamena za krv.
Naš narod je sačuvao starinske tradicije o vinu i njegovim božanskim moćima u mnogim svojim umotvorinama. Jedan od pravoslavnih svetaca, Sveti Trifun, je zaštitnik vinograda i vinogradara, a na taj dan se orezuje vinova loza da bi rodilo grožđe od kojega se kasnije spravlja vino. Legenda o Svetom Andriji govori da je to bio krčmar koji je jedog dana poslužio Boga vinom pomešanim sa vodom, ne znajući ko je. Zbog toga mu je Bog spalio vinograd u kome je i sam izgoreo.
Ovo su legende, verovanja i folklor, što ne znači da je preporučljivo opijanje. Pa opet, bez vina, svi ovi običaji, događaji i svečani dani bili bi mnogo siromašniji. Naravno da ne valja ako se u ispijanju vina preteruje, ali čaša vina stvara magiju koja traje od davnina.
Prokupac iz Župe je vrhunsko crveno vino intenzivne rubin boje, proizvedeno od istoimene autohtone sorte crnog grožđa sa tradicijom dužom od 1.000 godina. Tradicionalno se proizvodi u ovom kraju, sa poznatim etiketama kao što je Vinarija Ivanović.
Pored čuvenog Ivanovića, vinska scena Župe stalno donosi nove, autentične etikete, dokazujući da je Prokupac budućnost srpskog vinarstva.
Leave a Reply