Legenda o čaju kaže kako je kineski car Šen Nung otkrio ovaj napitak 2737. godine pre naše ere. Navodno, dok je car podgrevao vodu ispod nekog drveta, nekoliko listova upalo je u posudu. Car je probao napitak i oduševljen ukusom, naredio da se ova biljka ubuduće uzgaja. Istina ili samo priča ne menja činjenicu da se čaj u Kini pije od davnina. Prema nekim podacima, u ovoj mnogoljudnoj zemlji redovno se upotrebljava od 4. veka, da bi u vreme dinastije Ming u 14. veku ispijanje čaja dostiglo popularnost koja se održala do danas.
U 9. veku ova se navika iz Kine prenela u Japan u kojem je, kao i u zemlji porekla, pripremanje i pijenje čaja postalo i ostalo pravi ritual. Kinezima, šolja čaja simbolizuje ogledalo duše, a Japanci ga zovu pićem besmrtnosti.
Holandski trgovci su čaj iz Kine početkom 17. veka doneli u Evropu. U to vreme, kaže priča, mongolski je kan ruskom caru poklonio malo čaja kao skupocenu retkost. Sredinom ovog veka, čaj je došao i do Engleske. Istočnoindijska kompanija je 1669. godine od kraljice Elizabete dobila monopol na uvoz čaja i zadržala ga sve do 1833. Da bi obezbedili redovnu isporuku, Englezi i Holanđani su prošvercovali čajno drvo iz Kine i zasadili ga u svojoj koloniji, Indiji. Samo nekoliko decenija nakon što su prvi put popili čaj, Englezi su već otvorili oko tri hiljade čajdžinica. Bez obzira na to, čaj je u masovnu upotrebu ušao tek u 19. veku, jer je do tada bio veoma skup i spadao je u privilegije povlašćenih staleža.
Kako legenda o čaju postaje deo svakodnevice
Čaj je postao moderno piće na dvoru kralja Čarlsa II i njegove supruge, inače Portugalke, Katarine od Bragance. Kraljica Ana uvela je nekoliko načina ispijanja čaja, koji su u međuvremenu postali običaj u ovoj zemlji. Jedan od njih je serviranje u velikim srebrnim čajnicima, umesto u malim čajnicima od porcelana.
Običaj popodnevnog ispijanja čaja, poznat kao “čaj u pet”, započela je krajem 18. Veka Ana, vojvotkinja od Bedforda. Istoričari kažu da je ovaj poslepodnevni ritual uključivao i sendviče i kolačiće, što je bio način da se utoli glad između doručka i večere koja je servirana prilično kasno. Kasnije su razvijene dve vrste služenja čaja: aristokratska i buržoaska.
Aristokrtaska verzija podrazumeva malu zakusku (sndviče u keks) uz čaj, a buržoaska varijanta posluženje koje je prilično ličilo na ručak srednje klase, a satojalo se od hladnih mesnih narezaka, hleba i sira. Na ovaj način je ceremonija ispijanja čaja postala zamena za večeru.
Priprema, osobine i prerada čaja
U delu Ča Čing, koji se smatra Svetim pismom čaja, kineski pesnik iz vremena vladavine dinastije Tang zapisao je da lišće osušenog čaja, samlevenog u fini prah, treba sipati u vrelu, proključalu vodu. Zatim treba sačekati koji minut, procediti i piti. Ovakav način pripremanja čaja ostao je na snazi do današnjih dana, pa se i danas zna da se čaj ne sme kuvati, već ga treba preliti ključalom vodom, poklopiti i posle 5 do 10 minuta piti.
Čaj sadrži kofein, tein, tanin, etarska ulja. Njegova vrednost zavisi od načina obrade lišća: ukoliko je lišće mlađe i gušće, kvalitet je bolji. Kvalitet čaja zavisi i od vode od koje se spravlja. Najukusniji čaj se dobija sa mekim vodama. Tvrdu vodu treba prethodno prokuvati, ali se kuvanjem gube gasovi rastvoreni u void, a njihovo prisustvo poravlja kvalitet čaja. Zato se pri izradi čaja voda naglo zagreje da bi što brže proključala i time izgubila što manje gasova. Danas postoje električna kuvala za vodu, u kojima voda trenutno proključa, pa su ona odličan način za pripremu čaja.
Čaj se, prema načinu prerade, deli na crni, zeleni i ulong. Crni i ulong čaj mogu se servirati i hladni i topli, a zeleni čaj je najbolji kada se pije topao. Crni čaj se servira sa mlekom ili limunom i šećerom. Zeleni i ulong čaj se najčešće serviraju bez ovih dodataka. Dodavanje mleka u topao čaj je još jedna engleska navika, kao što je ledni čaj (ice tea) američki izum.
Leave a Reply