Bušenje ušiju i nošenje minđuša (naušnica) je želja svake pomodarke, ali ih mnogi smatraju i varvarskim činom. Da li je bušenje ušiju zaista bezbedno i šta o tome misle stručnjaci?
Ovaj običaj postoji od davnina i veoma je omiljen do dana današnjeg. Poznato je da je Kleopatri uvo bilo probušeno čak na dva mesta, a minđuše je nosio i Šekspir. U prošlosti su se njima kitilii muškarci, kao na primer persijski vojnici ili moreplovci.
Kod nas je dugo vladao običaj da se pol novorođenčeta razlikuje po tome da li ono ima minđušice ili ne. Sve do nedavno se verovalo da novorođenčad ne oseća jak bol, pa su vrlo čsto majke još u babinjama dozvoljavale da se devojčicama probuše uši. Ovo mišljenje je, srećom, odavno prevaziđeno. Centar za bol je dobro razvijen ne samo kod novorođenčadi, već i kod nedonoščadi, pa čak i plod u materici reaguje na neprijatne osećaje.
Kod bolnih intervencija se u krvi deteta povećava nivo hormona stresa, što slabi njegov odbrambeni sistem i povećava rizik od zdravstvenih komplikacija. Veoma mala deca, osim toga, imaju nedovoljno razvijenu ušnu resicu, tako da je vrlo teško odrediti mesto na kome je treba probušiti. Tako malo novorođenče nije još prošlo ni kroz proces vakcinacije, koja bi a zaštitila od eventualnih komplikacija.
Neki pedijatri smatraju da se već tromesečnoj bebi mogu bušiti uši, dok drugi smatraju da beba treba da napuni barem šest meseci. Treba misliti i na to da novorođenče vremenom postaje aktivno, pa postoji mogućnost da se minđuša otkopča i da je ono eventualno proguta. Kada odlučujemo o bušenju ušiju treba uzeti u obzir sve aspekte, i one pozitivne i one negativne. Ali šta ako neko sebi postavi pitanje “da li uopšte bušiti uši”?
Akupunktura i začetci aurikuloterapije
Francuski lekar Pol Nožije (Paul Nogier) je 50-tih godina prošlog veka kod svojih pacijenata, koji su poticali iz severne Afrike, primetio silne ožiljke u oblasti ušnih resica. To su bili ostaci od lečenja išijasa, koje su sprovodili njihovi lokalni iscelitelji. Podstaknut time, dr Nožije se upustio u proučavanje reakcije ljudskog organizma na nadraživanje pojedinih delova uha pomoću igle i tako je nastala aurikuloterapija. Ona se razlikuje od klasične kineske akupunkture, ali im je obema zajednička tehnika pobuđivanja pojedinih tačaka pomoću igala. Danas doslovce postoji mapa uha na kojoj su precizno navedene pojedine akupunkturne tačke.
Pod idealnim uslovima ušna resica se buši u tzv. oblasti projekcije oka, što je bezbedna oblast, koju su bušili još stari gusari da bi poboljšali svoj vid. Akupunkturolozi tvrde da je bušenje ušiju relativno sigurna intervencija, ukoliko se ono vrši pod sterilnim uslovima. U svakom slučaju, daleko većim rizikom smatraju bušenje ušne školjke.
Bušenje ušiju isključivo kod stručnjaka
Bušenje ušiju ne bi smelo biti štetno, ukoliko ga radi stručnjak. On bi trebalo da zna na kojim mestima sme da obavi bušenje i da to čini pod sterilnim uslovima. Preporučuju se minđuše od čistog zlata, bez dodataka nikla, koji često izaziva alergije. One mogu biti privremeno i od hirurškog čelika.
Danas se uho najčešće buši pomoću tzv. pištolja, koji uho trenutno probuši i istovremeno namesti i zakopča minđušu. Minđuše za bušenje ušiju od hirurškog čelika mogu biti pozlaćene 24-karatnim zlatom i one ispunjavaju sve higijenske preduslove. Nalaze se u sterilnom pakovanju i ako se pravilno primene, one ne dolaze u dodir sa rukama osobe koja obavlja pirsing. Mnogi stručnjaci smatraju da je bušenje pištoljem uviđavniji, precizniji, brži i manje bolan način. Ušna resica se može pre bušenja pištoljem premazati lokalnim anestetikom, kako bi se učinila neosetljivom na bol. Cela procedura traje svega nekoliko sekundi.
Preporučuje se da se minđuše kojima je obavljeno bušenje ušiju drže u ušima 4-5 nedelja. Probušeno mesto treba povremeno očistiti alkoholom i eventualno namazati nekom antibiotskom mašću. Minđuše treba povremeno okretati oko njihove ose, kako se ranica ne bi spekla. Posle otprilike dva meseca se umesto ovih minđuša mogu nositi bilo koje druge.
Kada se radi o uzrastu deteta, preporučeno je da se uši pištoljem buše deci starijoj od 6 meseci. Glavni razlog je to što je neophodno da prilikom ovakvog bušenja ušiju dete sedi, jer bi u ležećem položaju minđuša ispala iz pištolja.
Leave a Reply