Dijagnoza hronični telefonitis

Dijagnoza hronični telefonitis je duhovit naziv za još jedan u nizu novih sindroma, koji su stručnjaci okarakterisali kao jedan oblik bolesti zavisnosti. Moćna mobilna telefonija pustila je pipke u sve segmente društva i života. Ona je svuda, u autobusima, na ulicama, trgovima, u prodavnicma i po pijacama, u kućama, spavaćim sobama i krevetima. Dominantno zvrči i zveči na sve strane. Svemoćne minijaturne spravice, koje sve mogu i sve znaju, vire iz dečijih džepova. SMS poruke šalju se u svim prilikama, čak i u vreme školskih časova, a kontrola dece od strane roditelja postaje nemoguća misija. Upravo ovi praznični dani najbolji su primer promene naših navika, u kojima mobilni telefoni preuzimaju dominantnu ulogu u međusobnoj komunikaciji.. Da li život sa mobilnim telefonom deformiše kulturu ponašanja?

Kako stručnjaci objašnjavaju pojavu “hroničnog telefonitisa”?

U čitavoj poplavi sindroma, počevši od vijetnamskog, posttraumatskog, predmenstrualnog, iritabilnog i bar još osam drugih vrsta iz domena medicine, nova tehnološka revolucija donela je i jedan novi, bolje rečeno novu bolest zavisnosti, neodoljivu potrebu za stalnom upotrebom mobilnog telefona i telefoniranja. Savremeno doba pruža nam mogućnost da skoro brzinom svetlosti komunuciramo sa najudaljenijim tačkama sveta. Ljudi se međusobno pozivaju širom sveta, u bilo koje vreme dana i noći, sa bilo kog mesta. Neprekidno imaju potrebu da nešto saopštavaju, pitaju, objašnjavaju ili nagoveštavaju.

Potreba je toliko izražena da, ako iz nekog razloga dolazi do prisilne apstinencije, nastaju sasvim ozbiljni poremećaji, kao što je anksioznost, nervoza, pa i agresivnost. Potreba za telefonom ravna je potrebi za hranom, duvanom ili drogom.

Naučnici odavno znaju da određene aktivnosti, kao što je kockanje, izazivaju u organizmu lučenje hemijskih supstanci zadovoljstva. Određena vrsta ponašanja stimuliše delove mozga, koji zatim izlučuju dopamin (jedan od neuroprenosnika koji daje osećaj zadovoljstva) u većim količinama. Iz toga nastaje navika koje se teško odričemo.

Da li to znači da sindrom mobilnog telefona predstavlja jedan oblik bolesti zavisnosti? Gotovo da je tako, tvrde eksperti.

Sindrom mobilnog telefona i struktura ličnosti

Postoje li neke elementarne razlike u strukturi ličnosti između ljudi čije raspoloženje apsolutno zavisi od količine obavljenih telefonskih razgovora i onih koji se telefonom služe samo kada je to neophodno? Ovo pitanje postavljeno je na jednom skupu stručnjaka u Njujorku. Zaključak je bio da postoje. Ljudi koji pate od  „hroničnog telefonitisa” u osnovi su depresivne ličnosti, anksiozne i nezadovoljne. Takve osobe uvek čine rizičnu grupu pacijenata u pogledu bolesti zavisnosti. A ova vrsta zavisnosti je specifična, tj. ne može da se dokaže, jer se u organizmu ne skuplja ni droga, ni duvan, ni supstance tableta, a nemoguće je predoziranje.

Kod telefoniranja nema ograničenja, osim ekonomskih u pogledu troškova, ali po svemu sudeći ovo ne utiče značajno na potrošače. Mobilni telefoni i telefoniranje šire se svetom kao virusna zaraza, koja je posebno opasna za decu. Deca se međusobno takmiče ko će imati bolji i skuplji telefon, neprekidno nekoga zovu ili primaju pozive, da bi pokazali šta imaju i šta znaju. Roditelji ih teško kontrolišu, pa ta vrsta zavisnosti kod dece uzima sve više maha. Da li su to budući gubitnici vlastitih emocija? Budući ljudi koji nikada neće umeti da napišu jedno toplo, nežno ili tek samo ljubazno pismo? Koji će sve manje umeti da se gledaju u oči? Već sada mnogi primećuju da razvojem tehničke svesti kod mladih ljudi stagnira duhovnost, a time i sposobnost saosećanja sa drugima.

Šta tvrde psiholozi?

Psiholozi tvrde da mobilni telefon zadovoljava i infaltinu potrebu nekih ljudi za osećajem svemoći, dajući im iluziju upravljanja, vlasti i kontrole nad ljudima. Moguća je razmena fotografija, pa tako neki umišljaju da svoje partnere mogu kontrolisati gde god se nalazili. Poslednji na skali razmatranja patološkog fenomena mobilnog telefona je egzibiconizam koji se sastoji u ponosnom pokazivanju najskupljih modela mobilnih telefona na svim javnim mestima, pri čemu su govornici veoma glasni, što im omogućava da ih okolina sluša, dok oni uživaju u ulozi glumca.

Bez imalo stida veoma rado otkrivaju i neke intimne detalje iz svog života ili psuju na sav glas, želeći time da izazovu pažnju okoline i potvrde svoju dominaciju. I sve to po ceni samo jednog telefonskog razgovora. Tako se uz pomoć telefona izlazi iz anonimnosti, prevazilazi otuđenost koja je dominantna u današnjem vremenu, a da ljudi i ne moraju da se sretnu. Ova mala spravica, koja staje na dlan jedne ruke, za mnoge je postala glavni i nezamenjivi pratilac u svakodnevnom životu, pa čak i više. Ona je i u krevetu.

Kako se leči “telefonitis”? Za sada nikako. Jednoga dana, kada se bude objavio alarm na širem planu, verovatno će se preduzeti nešto u cilju uravnotežavanja nervnog sistema. Kao kod svih ostalih opsesija, poslednje rešenje će biti psihoterapija i lečenje lekovima.