Novogodišnja jelka u stanu, pored badnjaka, zauzima značajno mesto u božićnim običajima. Bez njega u prošlosti nije bila ni jedna seoska, a ni gradska kuća. Uz badnjak je bilo nezaobilazno i zeleno žito, zasejano na Nikoljdan. Ono bi proklijalo, izraslo i ozelenelo do Badnjeg dana. Tada se u njemu palilo kandilo koje je gorelo za sve vreme božićnih praznika i nije se gasilo do Bogojavljenja. Danas je to svedeno samo na vedar i veseo ukrasana božićnog stola.
U novije vreme, uz ozelenelo žito, prihvaćeno je i kićenje zimzelenog drveta. U početku je to bila samo grana, a kasnije celo, uglavnom manje drvo jele, bora ili smrče. U socijalističkom vremenu prihvaćeno je kićenje jele ili bora za Novu godinu, a kod vernika je ono ostajalo okićeno do Božića i tokom Božića.
Običaj kićenja zimzelenog drveta o Božiću kod Srba u Vojvodini je relativno novija pojava. Na severu i severozapadu Vojvodine, ovaj običaj je bio poznat i ranije. U Vojvodinu je stigao laganim širenjem sa severa. U Vojvodini je običaj prihvaćen od nemačkog i drugog stanovništva katoličke veroispovesti. Srpsko stanovništvo ga je prihvatilo tek posle Drugog svetskog rata. Od tada je prihvaćeno kao obeležje Nove godine. Sve do tada se smatralo da je u pitanju izrazito katolički običaj.
Međutim, to je pogrešno mišljenje. U vrlo zanimljivoj knjizi “Božićni običaji Srba u Vojvodini”, koju je vrlo studiozno i posle obimnih proučavanja napisala Mila Bosić, spominje se kićenje zimzelenog drveta, koje su Srbi primili od katolika. Nasuprot tome, utvrđeno je da je to i stari slovenski običaj, veoma raširen naročito kod Rusa. Povezan je i sa našim običajem da se o Božiću zelenilo unosi u kuću.
Kićenje božičnog drveta
U početku je božićno drvo kićeno raznobojnim trakama, šarenim hartijama, bombonama, medenjacima i drugim kolačima koje deca skidaju sa drveta i slade se njima tokom prazničnih dana. Kasnije su ukrasi postajali sve raskošniji i svečaniji, a danas postoji prava industrija ovih ukrasa. Oni su često luksuzni i skupi, pa se ne kupuju svake godine, već se svake godine dopunjuju novima.
U katoličkim porodicama, ispod božićnog drveta se stavlja maketa staje sa novorođenim Hristom u jaslama, Bogorodica i Tri kralja koja su došla na poklonjenje. Kod pravoslavaca ova maketa se ne stavlja pod jelku i to je jedina razlika u kićenju. U nekim krajevima sveta je običaj da se ispod okićene jelke ostavljaju pokloni za najdraže.
A kako to izgleda danas?
Danas se božićno drvo kiti uoči katoličkog Božića i čuva okićeno sve do pravoslavne Nove godine, a ako je dobrog kvaliteta i do Bogojavljenja. Nakon toga se pažljivo uklanjaju ukrasi. A drvo? Ono se sagori u peći ili baca.
Zbog toga da bi nekoliko nedelja krasilo domove, pred Božić se poseče mnogo mladog zimzelenog drveća. To je velika šteta u ovom našem vremenu kada nam je priroda postala prava dragocenost. Zato se već godinama apeluje da se ova seča bar smanji i svake godine vodi se sve strožija kontrola seče. Tako je u modu ušla prodaja sadnica zimzelenog drveća, koje je zasađeno u saksije ili manje sanduke. Ove sadnice se tokom praznika lepo okite, a posle praznika se zasade na terasi ili bašti ili poklone rođacima i prijateljima, ako nemate svoju baštu. Drveće koje je bilo osuđeno da bude uništeno i bačeno, ponovo može da pruža, ne samo božićnu i novogodišnju, već stalnu radost.
Ova lepa navika, bez obzira da li slavimo Božić ili Novu godinu, uvek najviše obraduje decu, ali ni stariji nisu imuni na nju. Okićena jelka u kući podseća na najradosniji dan, podstiče prazničnu atmosferu i čini da se osećamo nekako posebno radosno. Dovoljan je i jedan mali detalj, kao što je obična zimzelena grančica sa šišarkom i Deda Mrazom da praznična atmosfera uđe u naš dom. Oseti to čak i moja mala kuca, koja veselo skakuće i razgleda okićeno božićno drvce moje komšinice, kao da je sedmo svetsko čudo!
Leave a Reply