GMO hrana ili gen food – Iz laboratorije pravo na sto
GMO hrana ili gen food je termin koji označava hranu koja je proizvedena genetski. Ovim objašnjenjem služimo se mi obični ljudi, ali naučnici ga ne priznaju. Umesto o genetski modifikovanoj hrani oni radije govore o novoj vrsti hrane.
Nauka ne stoji u mestu. U stotinama bio-laboratorija aktuelan je najnoviji hit, rad na biljkama čiji plodovi u sebi sadrže vakcine protiv raznih bolesti. Možete li da zamislite vakcinu protiv besnila u obliku gena koji se nalazi u paradajzu?
Ne, nije šala. Pomoću genetske tehnike biolog može izolovati genetski materijal nekog organizma, a zatim delove tog materijala preneti na neki drugi živi organizam. To vodi ka kombinacijama genetskih materijala kakve u prirodi ne postoje. Čak je dokazana i mogućnost međusobnog prenošenja naslednih gena između mikroba, životinja i biljaka. Naučnici tvrde da je sasvim moguće “upelcovati” protein graška u klice biljaka koje pokrivaju neko polje, livadu ili šumu. To je moguće zahvaljujući naslednom materijalu ili DNK, koji je kod svih živih bića izgrađen na isti način.
Zagovornici i protivnici GMO hrane
Kad je reč o GMO hrani postoje dva fronta. Sa jedne strane industrija, a sa druge udruženje za zaštitu čovekove sredine. Zagovornici genetske hrane tvrde da se ovako mogu stvoriti daleko veće zalihe hrane i istovremeno smanjiti zagađenje čovekove okoline. To znači, nezavisno od sunca, vetra , svetla i godišnjeg doba u laboratorijama se može proizvesti hrana i time rešiti pitanje gladi u svetu. Protivnici genetske hrane na to gledaju sasvim drugačije. Oni kažu da cilj industrije nije rešavanje pitanja gladi u svetu, već je cilj postizanje većeg profita i to na štetu potrošača.
Najpoznatiji primer GMO hrane može se nabaviti na tržištima Severne Amerike i Meksika. To je tzv. Flavr-Savr paradajz. Još od 1994 god. Amerikanci mogu u supermarketima da kupe paradajz kod kog je genetskim putem omogućeno stvaranje enzima u cilju sazrevanja. Taj paradajz može da stoji do besvesti bez opasnosti da omekša i istruli. Zar vas to ne podseća na paradajz koji pronalazimo po našim supermarketima i pijačnim tezgama. Tvrd kao kamen sa gotovo plastificiranom sredinom, bez semenki, bez prirodne boje, bez ukusa i mirisa. Takav paradajz može i po dva meseca da stoji u magacinima, a da ne istruli.
U Engleskoj se od 1994 god. koristi genetski promenjen hlebni kvasac, koji ima zadatak da testo u što kraćem vremenu učini mekšim, gotovo penastim, da hleb bude kao vata, mekši i bezličan. U Americi i Velikoj Britaniji od 1993 god. proizvodi se tvrdi sir u koji je ubačen gen u cilju bržeg sazrevanja sira. Ovo značajno utiče na troškove proizvodnje, jer se u mnogo kraćem roku proizvede mnogo veća količina sira. Hormoni rasta nalaze se u gotovo svakom junećem mesu, ali i u mleku. Krave rastu brže, a daju do 20% mleka više. Tu su i steroidi od kojih će ćelije mesa da nabubre, u 1 kg junetine donećete kući oko 100 ml vode, koja će se, ukoliko meso odmah ne upotrebite, cediti po frižideru. U Nemačkoj i Holandiji koriste se genetski enzimi koji stoci omogućavaju bolji metabolizam, odnosno preradu unete hrane.
Genetska istraživanja i njihova primena u praksi
Genetska istraživanja i njihova primena u praksi su uveliko u toku širom sveta. Na čemu se insistira?
- Na krompiru koji treba da sadrži više skroba, a manje vode, da bi se pravio pomfrit sa manje kalorija.
- Na slađem paradajzu, koji ne bi sadžao veću količinu kalorija. Kako će to da postignu? Na paradajz treba da se prenese gen jedne afričke biljke koja sadrži slatkaste belančevine taumatin i monelin.
- Na hormonima rasta rakova, pastrmki i lososa. Lososima treba usaditi gen protiv zamrzavanja, koji se dobija iz arktičkih riba, kako bi bili otporni na ledenu vodu, a cilj su farme lososa koje bi se mogle organizovati i u najsevernijim delovima nordijskih zemalja.
- Na promenama koje se odnose na osetljivo povrće. Na primer, krastavci treba da postanu otporni na hladnoću, kako bi se mogli izgajati i u hladnim, severnim delovima sveta.
- Na soji koja treba da dobije dodatne proteine u cilju ujednačavanja svog sastava, čime bi postala hranljivija.
Budućnost i posledice upotrebe GMO hrane
Postoje ljudi koji o načinu proizvodnje hrane i njenom sastavu ne razmišljaju uopšte. Kupuju i jedu ono što se nudi, a time hrane i svoju deci i one za koje kažu da ih vole. Ali postoje i oni drugi, kojima nije svejedno da li će oboleti od neke maligne bolesti već pre 40-te godine i kakav će kvalitet života pružiti svojoj deci. Za takve ljude od izuzetnog je značaja etiketiranje hrane, bez obzira da li oni čine većinu ili manjinu. Mnogi prehrambeni artikli obogaćeni su proteinima jezgrastih plodova, a za alergičare ovi proteini su prava katastrofa. Kupovinom soje koja je genetski obogaćena proteinima jezgrastih plodova, a da to nigde nije naznačeno, alergičar rizikuje pravi napad astme.
Ako će se u budućnosti geni iz jagoda ili riba, na koje su mnogi ljudi alergični, prenositi na druge životne namirnice, alergičari će biti ugroženi sa svih strana. Da bi se to sprečilo, etiketiranje ovakvih namirnica je od životnog značaja.
Još uvek se malo zna o eko sistemima i posledicama koje nastaju usled genetski izazvanih promena. Eko sistemi su veoma kompleksni, čak i slučajni događaji mogu da odigraju presudnu ulogu. Na primer, kada neka biljka postane otpornija na hladnoću, automatski upada u drugačiji eko sistem, odnosno izbacuje ga iz ravnoteže. Biljka može da podivlja, da se nekontrolisano razmnoži, ali i da potisne i uništi ostale organizme. Ovo isto može da se prenese i na životinje. Šta će biti sa životinjama koje su se do tada hranile iznenada izumrlim biljkama? Ako se genetski izmanipulisan paradajz uzgaja pod vedrim nebom, automatski će doći do ukrštanja i nastaće nove biljke.
Začaran krug, a niko ne zna šta se dalje može dogoditi. Pa zašto onda čovek mora da vrši genetske izmene u prirodi, a da pi tome i ne zna kakve posledice iz toga mogu da proizađu?
Leave a Reply