Staro stablo stogodišnjeg somborskog bođoša u zajedničkom dvorištu Radničkog univerziteta i Medicinske škole u Somboru. Snimljeno je kamerom moje komšinice dok je bila u prepodnevnoj šetnji. Snimak je napravljen iz dvorišta njene nekadašnje firme, koja je 90-tih godina privatizovana i sada ima dva vlasnika. Jedan deo je u funkciji, a onaj drugi deo je prazan i zapušten. Zato se na snimku vide zubom vremena načete garaže, od kojih se stablu ne može prići bliže.
Bođoš ili američki koprivić je visoko listopadno drvo Severne Amerike koje formira stablo srednje veličine 10-20 m, ali pojedini primerci dostižu i 40 m u optimalnim uslovima. Stablo američkog koprivića je vitko, a kruna na vrhu loptasto zaobljena sa visećim granama. Raste na različitim staništima, iako preferira ravnice i tlo sa visokim sadržajem krečnjaka. Drveće dobro reaguje na orezivanje i formira izdanke posle seče i požara. Relativno retko se koristi u drvoredima, ali Sombor je nadaleko poznat po širokoj upotrebi američkog koprivića baš u raskošnim drvoredima duž ulica grada. Pošto mu ravnica i vlaga pogoduju, njegove raskošne krošnje spajaju se po sredini ulica stvarajući tako zelene tunele sa debelim hladom. Naziv bođoš je vezan za Sombor u čijim je drvoredima nekada bilo zastupljeno nekoliko hiljada stabala ove vrste.
Grad je još uvek prepun bođoša, kako onih prastarih stogodišnjih tako i novih podmlađenih stabala. Mnoga vremenom uništena, bilo prirodnim odumiranjem ili namernim uklanjanjem.
Tokom renoviranja šetališta u centru grada uklonjena su sva stabla, a ona su bila valjda najstarija u čitavom gradu. Zamenjena su novim zasadom sibirskog hrasta. I on je sada već izrastao, ali šetalište nema više debelog hlada i svežine kao nekada. Zatim su se pre više od 10-tak godina dogodile velike kiše, koje su napunile podrume podzemnim vodama. Zemlja je toliko bila natopljena da su velika stara stabla bođoša sama padala i mnoga su morala biti uklonjena.
Ovo stablo koje je snimila moja komšinica nekako je preživelo u budžaku školskog dvorišta, mada je orezano do samog trupla, bez ijedne grane. Još uvek je živo iako ima sigurno više od 100 godina. Pridružio mu se bršljan koji ga obavija, a iz njegovog stoletnog stabla izbijaju izdanci, ne grana, već mladice novih bođoša. Nadam se da niko neće doći na ideju da ga ukloni, bar još neko vreme.
Leave a Reply