Dolazak šteneta u kuću sam po sebi predstavlja veoma uzbudljiv dogadjaj,pogotovo ako je obećano deci kao poklon. Ali ono nije igračka i treba ga zaštiti od prevelikih stresova, bilo da su oni potencirani od dece ili odraslih članova porodice.. Istraživanja su pokazala da štenad starosti od oko 8 nedelja ispoljavaju izuzetnu osetljivost prema uznemiravanju i zlostavljanju. Ta traumatizirajuća iskustva o kojima vlasnici obično ne znaju mnogo, mogu izazvati u kasnijem dobu razne fobične reakcije. Samo pravilnim usmeravanjem i negovanjem uzajamnog poverenja, moguće je ostvariti povratnu spregu.
Sjajne pametne oči, vlažna i hladna njuškica koja se tako mazno primiče ljudskom licu. A šapice, ponekad debele kao glava, nežno naslanja na telo vlasnika. Nikakvo čudo da se mnogi od nas brzo zaljubljuju u ova mala preslatka stvorenja. U ove male pseće bebe život ulazi vrlo brzo. Već sa sedam dana oni mile na sve strane, njuškaju i istražuju.Slede prvi nesigurni koraci posle kojih ubrzo zaspu sasvim icsrpljeni. Radoznalost je ogromna, svaka nova stvar je prava avantura. A tek sa kakvim uživanjem grickaju petu ili nogavicu svog velikog prijatelja ćoveka. Iscrpljeni ovakvim aktivnostima rado će okusiti svoje prve meke obroke. Oni su povod za smeh i šalu, doprinose pozitivnom razvoju dečije psihe, bude emocije čak i kod onih „tvrdjih” ljudi, posreduju u sklapanju poznanstva prilikom šetnji, ublažavaju samoću starih ljudi, a pre svega umeju da vole i da to pokažu. A tome je teško odoleti, zar ne?
Baš takva je bila i Lolita, ženka crnog labradora, kada je došla u dom moje kćerke. Imala je samo 6 nedelja i jedva je otvarala oči. Bila je preslatka mala crna pufnica. Pre toga su imali prelepu ženku zlatnog retrivera, koja je uginula u petoj godini života, nakon što je na svet donela jedno mrtvorodjeno štene. Moja mladja unuka je bila neutešna i to je izgledalo prilično dramatično. Pažljivo sam joj predložila da nabavimo drugo štene, što je na kraju i prihvatila. Otišli smo u Suboticu i uzeli Lolitu. Bila je to ljubav na prvi pogled.
Lolita je izrasla u oštru snažnu ženku. Ali imala je “problem”. Skoro niko osim mene nije mogao sa njom izaći na kraj. Stranci nisu mogli ući u dvorište ni pod razno. Labradori po prirodi nisu agresivni, ali ona jeste bila i to poprilično. Negde je nastao problem i teško je kriviti bilo koga.
U medjuvremenu je moja mladja unuka udomila mešanku terijera, kaže da pravi Loliti društvo. Roditelji su joj već bili u Nemačkoj na radu poslednje tri godine.
Mešanka Aska se oštenila kad je imala samo 9 meseci i donela je na svet 4 prelepa šteneta. Othranila sam ih, udomila i Asku sterilisala, što mi je vrlo teško palo na srce.Nakon toga mi je prilazila samo na metar,ne bliže,da mi opet ne bi palo na pamet da joj nešto loše uradim.Siroti psi, ali neću o tome više ni reč, jer bi ovaj post mogao postati pripovetka. Lolita se nije nikad štenila, ali je Askine štence tretirala kao da su njeni. Bilo joj je osam godina, kad sam prošlo proleće 2020 god. primetila da nešto poboljeva. Došao veterinar, to smo rešili i ona se oporavila.
U aprilu 2020 god. zbog poremećenih porodičnih odnosa zaključim da je za mene najbolje da se isključim iz toga. Angažovali su nekoga da hrani pse.U životu vas snadju stvaru koje nisu ni za priču, a kamoli za blog. Odlazim sa torbama, Lolita i Aska me ispraćaju sa čudnim pogledima, mirne kao da ne dišu. Kao da su mi htele reći: Ne ostavljaj nas! Tu scenu i te poglede neću nikad zaboraviti, bila je jako bolna za mene.Tugovala sam tiho. dosta dugo.Povesti ih nisam mogla, jer imam mali stan. Kuća je njihova, ja tu ništa ne mogu, tako sam sebe tešila.
U novembru dolazi moja mladja unuka kod mene i biranim rečima mi saopštava kako Lolita nije nešto dobro,bolesna je. Ne zovu veterinara jer joj ne može prići. Progutala sam to sa nekom nelagodnom slutnjom. Kako da idem u kuću u kojoj nisam poželjna?
Polovinom decembra opet dolazi moja mladja unuka i kaže: Bako moram ti nešto reći, al’ nemoj da se nerviraš. Rasplakala sam se pre nego što je izgovorila, znala sam. Moje Lolite više nema, otišla je na neko bolje mesto da slobodno trči kud joj volja. Uginula je sama i ostavljena u kućici tri dana, pre nego što je pokopana. Nisam joj pomogla, kome i kako da objasnim zašto? Sada Aska trčkara sama po pustom dvorištu. A moja duša je teška kao olovo. Valjda je samnom sve u redu, bog će ga znati. I svi žive svoj život, kao da se ništa nije dogodilo. Ona je samo pas, kažu! Ne ona nije samo pas, ona je moja Lolita.
Znam da ova moja priča nema veze ni sa heklanjem ni sa vezom, ali eto morala sam da je ispričam. Prošlo je već šest meseci od kad je otišla, a ja još uvek povremeno razmišljam o njoj i ježim se od dvorišta u kojem je više nema.
Lolita in memoriam
Leave a Reply