“Švrljajući” internetom slučajno sam naišla na ovu knjigu, koju vidite na slici sa strane. Izdata je 1922 g. U Beogradu. Štampala je “Zastava” d.d Novi sad na ćirilici, a preveo je sa francuskog jezika Jov.M.Jovanović. Nekim slučajem je završila na Univerzitetu u Torontu i odatle digitalizovana na Internet arhivi.
Knjigu je napisao francuski filozof Žil Pajo početkom dvadestog veka pod nazivom „Veština biti čovek”. U njoj navodi devet uslova koji su neophodni za sreću. Po njemu su prva tri uslova za sreću zdravlje,rad i razum, a četvrti uslov je društvo.
Za usamljene, za društveno napuštene, najveća je nevolja što su sami sebi ostavljeni; ugljar u šumi ima za prijatelja bar svog psa. Zar nije žalosno da se u našim gradovima i selima mnogi nesrećni ljudi osećaju usamljeni kao Robinson na pustom ostrvu. Društvo i razgovori sa dobrim i pametnim ljudima su potrebni za naše misli i osećanja kao vazduh za pluća.
Osim te osnovne blagodeti što je društvo daje, ima i drugih. Učtivost, toliko potrebna u našem svakodnenom ophodjenju sa ljudima, razvija našu moć savladjivanja, dragocenu za samovaspitanje. Učtivosti treba zahvaliti što se ljudi čisto drže, lepo nose, paze na sebe, bivaju prirodni. Bivajući u društvu, naročito u dobrom društvu, ljudi postaju fini, a biti fin znači vladati sobom. Ljubazan čovek ne može da bude ni nemaran ni lenj, ljubazni ljudi paze ne samo da nekoga ne povrede, nego i da se dopadnu. To zahteva i dar da se proniknu i upznaju osobine onih sa kojima smo u društvu.
Mladi ljudi koji teže energičnom životu dobijaju od društva vaspitanje o načinu i finoći ophodjenja, ali moraju znati da ono ne daje energično osećanje, ne daje jedinstvo i postojanost volje. Ne treba od društva tražiti da se bude zadovoljan, nego se to mora pronaći u sebi samom, u osećanju svog iskrenog napora, u svojoj aktivnosti i radu. Svet neće dati snagu, onu smelost kojom se udara na teškoće, na prepone, na sirotinju. Kristofora Kolumba nije javno mnjenje odvelo u Ameriku. Ponekad se treba smejati onome što svet kaže o nama, ali treba slušati šta mudri kažu.
Za skoro svako varoško društvo važi pravilo da se teškom mukom pronalazi tek nekolicina ljudi, koji su svoj život organizovali na odrdjen, sebi svojstven način. A mudri su oni koji se uhvate u koštac sa neposlušnom stvarnošću, koji steknu u toj oštroj borbi iskustvo i dobar sud. Lenjivci mogu samo površno naučiti od svačega pomalo. Kakav senzacionalni roman,pozorišni komad, poslednji skandal ili razvod braka dovoljni su za dnevne razgovore. I zato za mislene ljude, mesto gde se odabrano varoško društvo sastaje, ubrzo postaje dosadno. Ceo um se istroši u šalama, zajedljivim primedbama, duhovitim dosetkama. Nema osećanja, ljubav se pretvori u vulgarni razvrat i udvaranje, slavoljublje u intrige. U toj sredini nešto zdravo prosto bode oči.
Za ceo jedan vek, ljudsko društvo, ono tzv. otmeno uopšte se nije promenilo. Menja se scena, kostimi, detalji, ali predstava ostaje uvek ista. Ono što je najbolje u ljudskoj prirodi ostaje nepokretno i uspavano. Budalaština je reći da je nerad odmor. Lenjoga, nepokretnoga čoveka više umori jedna šetnja, nego vojnika ceo dan marširanja. Nesposobnost za ozbiljan rad proizvodi ozbiljne posledice, koje su za mlade osobe veoma opasne.
U svakom društvu postoji nekoliko redova. Kada se zagleda dublje kako je organizovano, naidje se na male tirane koji vrše onu bezimenu strašnu vlast. Ta moć je obično u rukama nekih oholih samoživaca i osoba na lošem glasu, koji su na nepošten način stekli novac ili neku sumnjivu slavu. Oni imaju bistrinu, ali usko ograničenu; čvrstu volju; bezobraznu sigurnost i bzgraničnu oholost. Tako se u svakom društvu organizuje jedna snaga, koja sprečava napredak drugih. “Šta je u palanci, to je i u prestonici.” Tako je i čitav svet postao globalna palanka. Svet deli ljude na one koji imaju i one koji nemaju. Ne ismejavajte Amerikance, jer to imate i u Evropi. Novine koje pišu o dogadjajima iz najboljeg društva i modni žurnali šire zarazu. Žudnja za lažnim luksuzom postaje zaraza koja zahvata i siromašne. Uzvisiti se može samo onaj koga se ne tiče šta “svet” kaže.
Ova priča je i danas aktuelna, kao da nije napisana pre jednog veka. Oduvek se u svetu osećao nedostatak čoveka. Mnogi naši savremenici opčinjeni su ambicijama, novcem i pustom taštinom. Broj onih koji čine zla sve je veći. Besposličara, štetočina, lenjivaca, rešenih da žive na račun radenih,ogroman je. Nepravedni ratovi i stradanja, takmičenje, mržnja.”Umetnost” je biti srećan, dok oko vas pate ljudi i sva ostala živa bića.
Ako hoćemo da budemo iznad toga, moramo biti svesni samih sebe. Spasenje je u tihom, prijatnom i mirnom životu sa prijateljima i porodicom. U slaganju sa prirodom, u radostima umetnosti i književnosti, u nauci. Spasenje je pružiti ruku drugima, kada im pomoć zatreba.
Žil Pajo rodjen je 1859 g. u Gornjoj Savoji na podnožju Mon Blana, u Šamoniju, u sjajnoj dolini reke Arve. Svoje studije završio je na univerzitetu u Grenbolu. U delima moraliste Šarona, snažnog i metodičnog filozofa, pronašao je podstrek za svoj rad i osnovu za svoja 2-3 kapitalna dela.
Knjiga „Veština biti čovek“ (u tebi je reća) može se smatrati kao kruna njegovog metodičnog i strpljivog četrdesetogodišnjeg rada. Bio je prijatelj srpskog naroda. Za vreme izgnanstva bio je našim djacima i učiteljima jedan od najboljih prijatelja. U svakoj prilici je govorio i zastupao naše pravo.
Leave a Reply